Marija Merdžan je studentkinja treće godine novinarstva na Univerzitetu Džon Nezbit, ali nam je privukla pažnju time što je živela u „dva sveta” – muzičkom i kineskom, iz kojih vam prenosim njene utiske, doživljaje i naravno pouke. Mene lično je upravo njena nesvakidašnja priča navela da stanem, pogledam svet oko sebe i razmislim o svojim ciljevima. Nadam se da će i vas inspirisati.
Zašto si odlučila da sa dvadest i četiri godine upišeš Fakultet za kulturu i medije i zašto si se opredelila za novinarstvo?
Marija: Da budem iskrena, ja sam se bavila amaterskim muzičkim novinarstvom još u mlađim danima, zato što mi je uvek pružalo mogućnost istraživanja stvari koje su me zanimale i prezentovanja potpuno novih, drugačijih i nesvakidašnjih stvari ljudima koji me okružuju. Zato što sam shvatila da ću na Univerzitetu Džon Nezbit prvenstveno steći teoretsko znanje koje mi je pored dobre volje i ljubavi prema pisanju neophodno da bih se bavila profesijom kojom želim i da ću dobiti pomoć, podršku i pažnju profesora koju, rekla bih, na državnom fakultetu ne bih dobila. Profesori, pored toga što su stručni u svom polju, takođe imaju i bogato životno iskustvo i svoje sopstvene naučne radove, istraživanja i izuzetan portfolio koje dele sa svojim studentima, a pored svega nam izlaze u susret u svakom trenutku. Ukoliko uoče potencijal i pretenzije nekog studenta, usmeriće ga i pomoći mu da postigne svoj cilj.
Kako te je pretežno muški svet di-džeja prihvatio, da li si naišla na predrasude ili prepreke i kako si ih prevazišla?
Marija: Muzika je jedna od najbitnih stvari u mom životu. Emocija koje me vodi kroz najobičniji dan, koja mi u trenutku može promeniti raspoloženje, jednostavno rečeno muzika je nezaobilazni deo mog života. Na prepreke nisam nailazila, ali na predrasude jesam. Muškarci nas doživljavaju na način na koji većina devojaka u svetu dj-inga na kraju krajeva sebe i prezentuje, a to bi bila vrsta pravljenja objekta od same sebe i ako smem slobodno da se izrazim, igraju na kartu seksualnosti ističući svoje ženske atribute. Ja bih ih posavetovala da se više bave tehnikom koju svaki di-džej mora da izuči kao materiju i emocijom koju dok radi mora da reflektuje na slušaoce. Naravno, moje poštovanje i podrška ide onima koje se trude da steknu tehničko obrazovanje, koje više zanima uspeh projekta, a takvih je nažalost u Srbiji još uvek malo. Predrasude sam pobedila tako što sam dala sve od sebe da bi me shvatili ozbiljno, ne usmeravajući pažnju na svoj izgled, već na svoje sposobnosti, iako je taj deo mog života sada u drugom planu.
Zašto si odabrala baš kineski jezik za izborni predmet?
Marija: Kada sam dobila informaciju od koleginice da se otvara Kineski centar u okviru fakulteta, to sam doživela kao neko uzbuđenje i u tom trenutku poziv na novi izazov, jer slobodno govoreći, nama – novinarima izazova nikad dosta. U mom slučaju se nakon svega par časova stvorila afekcija prema Kineskom jeziku i kulturi, kao prema jednoj egzotičnoj, širokoj oblasti koja je po mom mišljenju vredna istraživanja, maksimalne pažnje i posvećenosti. To je na sve dnevne obaveze, za mene, jedna vrsta relaksacije i nešto na čemu svakoga dana sa uživanjem radim. Ne mogu, a da ne pomenem direktorku Kineskog centra Katarinu Zakić koja uz našu dragu prof. dr Natašu Kostić sve konce drži u rukama i najbolje moguće usmerava nove i nas – sadašnje studente. Veliko hvala.
Kako si “završila” u Kini?
Marija: Meni je, kao i drugim zainteresovanim studentima ponuđeno da konkurišem za stipendiju, što sam naravno i uradila. Za stipendiju sam odabrana zbog svog truda, redovnog prisustvovanja predavanjima i naravno postignutih i primećenih rezultata.”
Kakvo je bilo tvoje iskustvo tamo, tvoje impresije?
Marija: Otišla sam sa kolegama koje nisam privatno poznavala, tako da mogu reći da sam bila sama, ali ne na svome. U kampusu u kom smo bili smešteni, živeli su i stipendisti i studenti iz celog sveta. Smeštaj je bio skroman, ne ono na šta sam navikla, ali ipak pristojan. Bez obzira na to se ne žalim, zato što su bili korektni u svakom mogućem smislu te reči. Veoma sam zadovoljna i ne mogu dovoljno da se zahvalim svom fakultetu zato što mi je uopšte pružio priliku da studiram u Kini, upoznam njihovu kulturu i jezik, pogotovo uzimajući u obzir da se strani jezik najbolje uči upravo na govornom području zemlje čiji jezik izučavaš. Nadam se da ću imati priliku da se zahvalim na ukazanoj prilici nekim budućim projektom koji planiram.
Koja je po tvom mišljenju razlika između srpskog naroda, naše kulture i kineskog naroda, što naravno podrazumeva i njihovu kulturnu baštinu?
Marija: Ono što me je fasciniralo kod kineskog naroda je koliko strastveno i dosledno čuvaju svoje kulturološko i istorijsko nasleđe, jer kao što svi znamo to je matica jednog naroda, to je nešto što moramo da čuvamo, negujemo, da podučavamo nove naraštaje, čega se oni za razliku od nas itekako pridržavaju. Ne postoji mlad čovek u Kini koji nije upoznat sa svojom istorijom. Ono što je takođe neverovatno kod kineskog naroda jeste njihova vera u porodicu kao maticu svega. Sve proizlazi iz porodice. Do skoro su bili ograničeni na jedno dete, sada kada smeju da imaju dvoje, oni to toliko neguju i cene da sam doživela otkrovenje, shvativši kako možda želim da moja porodica izgleda jednog dana. Ono što bih takođe navela kao razliku je njihovo ulaganje u budućnost svoje dece, pogotovo u njihovo obrazovanje u oblastima ka kojima svoju decu usmeravaju, osluškujući njihove sklonosti i prednosti.
Kakav je uticaj na tebe ostavilo to internacionalno okruženje (da li te je i na koji način promenilo)?
Marija: To iskustvo u celosti, gde sam godinu dana provela u stranoj zemlji, okružena potpuno drugačijom kulturom, u internacionalnoj zajednici, u meni je probudilo ono najbolje. Lenjost sa kojom sam se ranije povremeno borila je nekom magijom nestala, apsolutno mi nije problem da učim i radim po 16 sati dnevno, imam mnogo bolju kontrolu i organizaciju u svom životu, apsolutno sve stižem! Rezultati na fakultetu su vrlo zadovoljavajući, idem na dodatne časove kineskog jezika, društveni život takođe uspevam da održavam, pišem i radim na novim projektima i na sve to imam dugogodišnju vezu kojom se ponosim. Rekla bih da je Kina na mene definitivno imala izuzetan uticaj, zato i planiram da joj se vratim na usavršavanje jezika. Svi mi kao deca imamo neki san, ali uglavnom se ti snovi svedu na to da želimo da pomognemo drugim ljudima. Ja želim da im pomognem svojim iskustvom i sada, drugačijim pogledom na svet koji je dopreo do mene kroz novostečena znanja.
Originalni članak pročitajte OVDE.
